Fotogrametrija i daljinska detekcija

Ići dole

Fotogrametrija i daljinska detekcija

Počalji  Admin taj Čet Sep 20, 2012 9:55 pm


1. Podela senzora za daljinsku detekciju prema izvoru i talasnoj duzini elektromagnetnog zracenja: Postupak dobijanja snimaka bazira se na prihvatanju elektromagnetnog zracenja pomocu senzora koji se nalazi u satelitu ili avionu. Senzori se dele na vise nacina :
a) prema izvoru elektromagnetnog zracenja na : Pasivne ( kod pasivnih senzorskih sistema, prijemnik -senzor registruje elektromagnetsko suncevo zracenje, reflektovano od povrsine zemlje ili odredjenog snimanog objekta. U ovo zracenje ubraja se termalno zracenje- sopstveno zracenje objekta. )
Aktivne (aktivni sistemi imaju izvor energije koji vestacki zraci teren ili objekat. Ovi zraci se odbijaju od terena, noseci imformacije o njemu i bivaju prihvaceni od strane prijemnika koji se nalazi u avionu ili satelitu).
b)prema talasnoj duzini prihvacenog elektromagnetskog zracenja : senzori koji prihvataju zracenje iz jednog talasnog podrucja i senzori koji prihvataju zracenje iz vise talasnih podrucja- multispektralni sistemi.
v) prema talasnoj duzini registrovanog zracenja na: fotografske sisteme, skenere, radarske sisteme.

2. Refrakcija, apsorpcija i difuzija: Elektromagnetno zracenje prostire se kroz atmosferu od zemljine povrsine do aviona ili satelita i na tom putu na njega deluju: refrakcija (skretanje elektromagnetskog zracenja od teoretske putanje prostiranja pod uticajem slojeva atmosfere), apsorpcija ( pretvaranje jednog dela energije zracenja u toplotu ili druge energetske forme) i difuzija ( rasipanje zracenja pod uticajem cestica koje se nalaze u atmosferi).
Apsorpcija i difuzija nepovoljno uticu na kvalitet zracenja koje se prihvata odredjenim senzorom, za otklanjanje koriste se filteri koji poboljsavaju kvalitet fotografije. Oblacnost pri snimanju moze nepovoljno uticati na kvalitet slike, za nesmetan prolaz elektromagnetnih talasa kroz oblake koriste se talasi talasnih duzina u okviru radarskog snimanja.

3. Uticaj refrakcije pri nastajanju aero i satelitskih snimaka: Za snimanje je neophodno poznavati nacin oslikavanja raznovrsnih detalja snimanog terena na koje je palo elektromagnetsko zracenje. Refleksione karakteristike zavise od: vrste materijala, fizickog stanja, hrapavosti povrsine na koju pada zracenje, geometrijskih odnosa padajucih zraka. Pojavljivanjem elektromagnetskog zracenja na granici dve raznovrsne sredine, jedan deo ovog zracenja se vraca u sredinu iz koje je dosao, drugi deo prodire u drugu sredinu i apsorbuje, treci deo prolazi. U zavisnosti od hrapavosti povrsine na koju pada zracenje dolazi do pravilne (usmerene) ili difuzne refleksije. Refleksija zavisi od rasporeda pravaca reflektovanog zracenja. Slozeno i komplikovano reflektovano zracenje vodenih povrsina, zavisi od dubine vode, jacine i pravca osnovnog zracenja. Refleksija infracrvene svetlosti za zelenu vegetaciju zavisi od kolicine vode u njoj.

5. Snimci koji se koriste u daljinskoj detekciji: snimci dobijeni fotopostupkom, skeneri
Pored dobrih karakteristika fotografija zemljine povrsine, sa aspekta primene u daljinskoj detekciji ima i odredjene slabe strane. Snimci dobijeni foto postupkom:dobijaju se snimanjem specijalnim fotografskim kamerama iz aviona ili satelita. Radiometrijsko kalibrisanje fotosistema je nesigurno (ne moze se sa sigurnoscu odrediti odnos upadajuceg svetlosnog zraka i odgovarajuceg zacrnjenja na emulziji).
Skeneri :za razliku od fotografije kod koje se istovremeno formira kompletna slika velike povrsine terena, skeneri su takvi sistemi kod kojih se postupno dobijaju mali slikovni elementi snimljenog terena ili “trake” presnimljenih delova terena. Spajanjem ovih malih slikovnih elemenata u jedinstvenu celinu dobija se slika cele povrsine snimanog terena. Skenere delimo na:
-opticko-mehanicke skenere
-opticko-elektronske skenere i jos na:
-jednokanalne skenere (skeneri koji rade u jednom spektralnom podrucju)
-visekanalni-multispektralni skeneri (rade u vise spektralnim podrucjima)

6. Opticko-mehanicki skeneri:
Princip rada ovih skenera bazira se pre svega na jednom rotirajucem ogledalu koje prihvata elektromagnetno zracenje malih povrsina terena, koje se zatim pretvara u elektricni signal. Zatim se spaja sa ostalim signalima tog niza malih terena i memorise kao digitalni zapis.(koriste se za prihvatanje termalnog zracenja mogu biti jednokanalni i visekanalni )
Multispektralni skeneri (visekanalni) koriste se iskljucivo za snimanje iz satelita (LANDSAT-neprekidno snimanje zemlje). Princip rada ovih skenera je isti kao kod jednokanalnih, pri cemu se istovremeno registruju 6 redova a svaki u 4 spektralna kanala. Dva kanala sluze za komponente vidljive svetlosti, a dva za infracrveno podrucje. Sirina snimanja na zemlji iznosi 185km, a pojedini najmanji slikovni elementi imaju povrsinu od 80x80m².

7. Opticko-elektronski skeneri:
Ovi skeneri su otklonili nedostatke mehanickih skenera pa se moze reci da je modernija tehnologija snimanja koja se zasniva na niz detektora (ccd-senzora) postavljenih u ziznu ravan sistema. Princip se bazira na prenosu elektricnih signala svakog detektora, prenosi se u digitalnom obliku i zapisuje na magnetne medije ili se direktno (on-line) prenosi na zemaljsku prijemnu stanicu. Kod elektronskih skenera istovremeno se skeniraju citavi redovi slike ili cak vise redova.

8. Digitalna aerokamera-ccd-tehnologija:
Danasnje digitalne aerofotokamere zasnivaju se na istovremenom skeniranju tri reda ccd-senzora, pri cemu jedan red ovih senzora se nalazi priblizno u nadiru snimanja, a druga dva koso napred i koso nazad. Tako da istovremeno dobijamo 3 niza snimaka sa jedne ose leta-sto pruza mogucnost stereoskopske restitucije. Daljim razvojem doslo se do digitalne multispektralne steeokamere visoke rezolucije (HRSC). Ovaj sistem poseduje: 9 rednih ccd-senzora, objektiv od c=175mm. (pet redova pomenutih senzora sluze za dobijanje panhromatskih stereosnimaka, a cetri reda senzora sluze za dobijanje multispektralnih podataka). Karakteristike: visoka rezolucija slike i radiometrijsko ocitanje, direktno georeferenciranje, digitalni model terena.

9. Kamere za snimanje iz satelita:
Opticko-elektronski ccd- senzori su osnov konstrukcije kamere za snimanje iz satelita (satelitska misija SPOT 1,2,3..).
Prednost opticko-elektronski sistem ccd-senzora u odnosu na opticko-mehanicke ogleda se u sledecem:
-vecem geometrijskom ocitanju
-multispektralnim podacima, panhromatskim podacima
-prepoznavanje topografije je mnogo bolje

10. Snimanje radarskim sistemima :
Radar je aktivni sistem za prihvatanje elektromagnetskog zracenja. Aktivnim se naziva zbog toga sto sam sistem emituje elektromagnetne talase ,talasne duzine (1-100cm) i prihvata te iste talase. Na prostiranje ovih talasa ne utice prirodno zracenje ali ni cestice dima i magle. Avion za snimanje ima sistem koji se sastoji od odasiljaca elektromagnetnog talasa i sistema za njihovo prihvatanje. Kod ovog sistema geometrijsko ocitanje na snimku zavisi od velicine elemenata povrsine terena, a on opet direktno od duzine antene (u pravcu leta aviona). Da bi se dobilo vece ocitanje radarskih snimaka i da bi radarska tehnika mogla biti primenjena za snimanje iz aviona morali su ovi radarski sistemi da primene “sinteticku aparaturu”-SAR. Ovaj naziv podrazumeva takvu konstrukciju antena,da ona iako male velicine, funkcionise kao da je vise stotina metara dugacka.


11. Karakteristike satelitskih snimaka za komercijalnu primenu:
Koriscenje aero i satelitskih snimaka je tehnicki i pravno razlicito regulisano sa vise ili manje slobode u manipulisanju i koriscenju ovih imformacija o prostoru u drzavama. Satelitski snimci za komercijalnu primenu u civilne svrhe, uredjeni da je njihov polozaj definisan u “svetskom referentnom sistemu”. Korisnik satelitske snimke ima na raspolaganju u digitalnom i foto obliku u razlicitim razmerama u zavisnosti od rezolucije snimaka.

12. Geometrijske karakteristike satelitskih fotosnimaka:
Izmedju svakog snimka i zemljine povrsine postoji neki geometrijski odnos koji mora biti strogo definisan. Snimke mozemo podeliti prema zakonima preslikavanja terena :
-fotogrametrijski snimci –preslikavanje se obavlja na principu centralnog projektovanja
-snimci dobijeni skeniranjem terena-skup dve projekcije :(u pravcu leta letelice-paralelna projekcija, u vertikalnoj ravni ose leta-centralna projekcija)
-radarski snimci- mesanje projekcija:(u pravcu leta-paralelno preslikavanje, fotosnimci su dobijeni-centralnim projektovanjem slike terena kroz objektiv )
Zbog karakteristika centralnog projektovanja nastaje deformacija razmere fotosnimaka,postupak dovodjenja snimaka na jedinstvenu razmeru naziva se diferencijalno redresiranje ili digitalni ortofoto.

13. Geometrijske karakteristike satelitskih snimaka dobijenih opticko-mehanickim i opticko-elektronskim skenerom: Geometrijske deformacije slike: -postupak skeniranja, kretanje senzora u procesu skeniranja, oblici terena
Snimci dobijeni opticko-mehanickim skenerom-vrlo su malo deformisani u sredini svakog reda, medjutim na krajevima deformacije su mnogo vece, deformacija na krajevima susednih redova otklanja se digitalnom obradom slike.
Snimci dobijeni opticko-elektronskim skenerima-odjednom se preslikava ceo red slikovnih elemenata, ne nastaju deformacije na krajevima redova skeniranja. Deformacije nastaju pod uticajem kretanja aviona, visoko tacnim odredjivanjem elemenata spoljne orjentacije senzora,u momentu snimanja, mogu se odrediti geometrijske deformacije snimaka. Za otklanjanje deformacija se koriste imformacije o reljefu snimanog terena, otklanjanje deformacija kod satelitskih snimaka je lakse jer se sateliti krecu po unapred utvrdjenim putanjama i na njihovo kretanje ne utice atmosfera, na ove snimke utice geometrijska transformacija snimaka na koordinatni sistem.

14. Od cega zavisi mogucnost ocitavanja snimaka:
Zavisi od niza faktora: razmere snimanja, velicine posmatranog detalja u prirodi, karakteristika samih objekata, spektralne karakteristike.
Ocitanje skeniranih i radarskih snimaka zavisi od velicine piksela ovih slika.

15. Koriscenje aero i satelitskih snimaka- restitucija i obrada snimaka:
Koriscenje aero i satelitskih analognih i digitalnih snimaka za potrebe prikupljanja imformacija o terenu moze se podeliti na:
-restituciju – postupak dobijanja, iz snimaka, geometrijskih podataka i druge zeljene imformacije razlicitih namena.
-obrada snimaka- postupak otklanjanja raznih smetnji na njima da bi se procesi koji zatim slede lakse izvodili, moze biti fotografska ili digitalna.

16. Digitalna slika. Koordinatni sistem digitalne slike:
Prevodjenje fotografije u dvodimenzionalnu diskretnu matematicku funkciju dobijamo digitalnu sliku. Sve slike se prema tome mogu matematicki izraziti kao dvodimenzionalne kontinualne funkcije S(x,y).
Procesom pretvaranja dobijamo rastersku sliku – (od kontinualne slike dobija se nekontinualna forma u (x,y) ravni- (raster-kvadratna mreza). Piksel-slikovni element rasterske mreze. Kolicina zacrnjenja svakog piksela predstavlja vrednost 8-bita.
Pikselski koordinatni sistem pocinje u gornjem levom uglu pikselskog rastera. Slikovni koordinatni sistem (x’,y’), za razliku od pikselskog, ima koordinatni pocetak u centralnom pikselu, pozitivan smer x-ose je nadesno a y-ose na gore.
17. Geometrijsko ocitanje digitalne slike:
Pojam “geometrijsko ocitanje” kod digitalne slike odnosi se na velicinu najmanjeg slikovnog elementa- piksela. Sto je stranica kvadrata piksela manja to je geometrijsko ocitanje slike vece i obrnuto. Fotogrametrijske potrebe traze digitalne snimke sa sto vecim geometrijskim ocitanjem. To dosta povecava kolicinu piksela po slici i zahteva veci memorijski prostor.

18. Radiometrijsko ocitanje digitalne slike:
Zasniva se na definisanju polozaja svakog piksela u rasterskoj matrici slike. B=g(r,k)-slikovna matrica piksela digitalne slike koja ima (r)-redova i (k)-kolona. Ako se za skladistenje i prikaz digitalne slike po pikselu potreban samo 1bit, tada piksel dobija vrednost 0 i 1 sto predstavlja “binarnu sliku”. Za finiju kvantifikaciju-(reprezentovanje jedne merene vrednosti jednim celim brojem)inteziteta svetlosti neke slike za svaki piksel imamo na raspolaganju 1byt=8bita podnosno celobrojne vrednosti od 0 do 255. za kolor snimke potrebna je po jedna matrica piksela crvene, zelene i plave boje. Posto se tako slika razlaze na vise spektralnih kanala naziva se “multispektralnom slikom”. Za memorisanje ove slike mora se obezbediti (nx8)bita, gde n-oznacava broj spektralnih kanala.

19. Karakteristike digitalne slike: srednja vrednost, varijansa, histogram
Srednja vrednost : je sredina sivih tonova digitalne slike
Varijansa : neke digitalne slike je srednje kvadratno odstupanje srednje vrednosti g(r,k) od srednje vrednosti
Histogram : predstavlja funkciju raspodele koja za svaku sivu nijansu daje broj piksela koji imaju ovu sivu nijansu. histogram neke slike je veoma znacajan za njenu obradu posebno u odnosu na osetljivost i kontrast.

20. Primena koeficijenta korelacije digitalnih slika kod restitucije snimaka:
Utvrdjuje slicnost delova dve digitalne slike jednog istog dela terena. Ako je koeficijent korelacije blizak jedinici ali uvek manji od jedinice, dve slike jednog te istog dela terena (stereopar) su slicne.

21. Geokodiranje digitalnih snimaka:???
Geometrijska trasformacija digitalne slike podrazumeva transformaciju koja prevodi jednu digitalnu sliku u drugu pri cemu se geometrijski polozaj svakog piksela menja. Geometrijska transformacija digitalne slike primenjuje se za :
-Pomeranje digitalne slike
-Rotaciju digitalne slike
-Geokodiranje digitalne slike
Imamo odredjeni broj tacaka za orjentaciju na jednoj digitalnoj slici, a na monitoru izmerimo slikovne koordinate pomenutih tacaka, postavljamo transformacione jednacine za svaku od ovih tacaka. Ova transformacija svakog piksela ulazne slike moze biti direktna i indirektna.
Direktna transformacija: kod nje se racuna polozaj svakog piksela izlazne slike pri cemu se siva nijansa svakog ulaznog piksela prenosi na izlaznu matricu transformisane slike. Kod ovog postupka dobijamo jednu neujednacenu sliku kod koje se zatimmora izvrsiti interpolacija sivih tonova.
Indirektna transformacija: je bolje resenje jer se kod nje prevazilaze problemi nastali kod direktne transformacije.

22. Interpolovanje sivih tonova “Resampling”:
Interpolacija sivog tona piksela primenjuje postupak “resampling” i moze biti:
Metoda “najblizeg suseda”: (transformisanom pikselu se dodeljuju siva vrednost najbliza njegovom sracunatom polozaju na originalnoj slici. Ova metoda daje najbrze rezultate, ali opticki utisak slike je manje zadovoljavajuci.
Metoda bilinearne interpolacije: (transformisanom pikselu dodaje se sivi ton koji polazi od sivih tonova cetiri susedna piksela ulazne slike razlicitih tezina. Vrednos tezina je obrnuto proporcionalna rastojanju okolnih piksela od piksela koji se transformise. Ova metoda daje bolji opticki utisak transformisane slike.ali je sporija u odnosu na predhodnu metodu.)
Metoda kubne interpolacije: (sivi ton transformisanog piksela kod ove metode je srednja vrednost 16 okolnih piksela. Ova metoda daje najlepsu sliku, ali zahteva najvise vremena za racunanje.)

23. Radiometrijska transformacija digitalne slike:
To je postupak prevodjenja digitalne slike u drugi oblik pri cemu se sivi tonovi svakog piksela prevode u drugi sivi ton.
Ovde se radi u stvari o poboljsanju digitalne slike odstranjivanjem smetnji izazvanih razlicitim efektima u toku snimanja. Izvodjenjem radiometrijskih transformacija nad nekom digitalnom slikom, njene geometrijske karakteristike se ne menjaju.

24. Koriscenje aero i satelitskih snimaka: vizuelna interpretacija snimaka, merenje digitalnih snimaka
Aero i satelitski snimci mogu dati niz razlicitih imformacija o snimljenom terenu ili objektu. Ako se iz ovih snimaka,njihovim merenjem, dobijaju neke geometrijske informacije o snimljenom terenu ili objektu radi se o “restituciji snimaka”.
Pri koriscenju ovih snimaka javljaju se sledeci procesi:
Vizuelna interpretacija snimaka: (na osnovu iskustva pri posmatranju nekog snimka covek uocava i prepoznaje detalje covekove okoline na snimcima, donosi zakljucke o indetifikaciji sta koja povrsina ili detalj predstavlja u prirodi. Za vizuelnu interpretaciju (prepoznavanje) znacajne su sledece karakteristike: osvetljenost povrsina na snimcima i razlike osvetljenja pojedinacnih detalja, znacajne karakteristike boja i zasicenost bojama, oblik objekta i detalja, osuncanost objekta, bacena senka objekta, polozaj objekta na snimcima.)
Merenje fotogrametrijskih snimaka
Merenje digitalnih snimaka : (digitalizovani fotogrametrijski snimci mogu se direktno prikazivati na monitorima racunara i vrsiti vizuelna interpretacija. Merenje digitalnih snimaka obavlja se uz pomoc odgovarajucih softvera na racunaru.)
Prikaz rezultata koriscenja snimaka

25. Metode i tok interpretacije snimaka:
Postupci i tok interpretacije snimaka nemaju strogo definisana pravila ali zavise od postavljenih ciljeva, velicine povrsine terena, njenog geografskog polozaja itd.
Tok interpretacije:
Pripreme za interpretaciju (pribavljanje snimaka povrsine terena)
Predinterpretacija (odvajaju se povrsine koje su izuzetno bitne za interpretaciju i one koje nisu u mnogome bitne)
Upoznavanje snimljene povrsine (uspesan proces interpretiranja podrazumeva upoznavanje sa celokupnom snimljenom povrsinom terena )
Interpretacija (detaljna interpretacija celokupne povrsine terena)
Prikaz rezultata interpretacije (graficki prikaz uz postojanje legende koja prikazuje interpretacioni kljuc).

26. Multispektralna klasifikacija:
Razlicite povrsine terena (vegetacija, voda, tlo, idr.) imaju razlicite refleksione karateristike, na osnovu dvodimenzionog grafika I ostre podeljenosti na njemu, ova teoretska digitalna slika se moze podeliti na tri klase (vegetacija, voda, tlo). U praksi spektralna podrucja nisu tako jasno podeljena vec dolazi do njihovog mesanja, odredjenim postupcima obrade imformacija dolazi se do klasa na snimcima.
Nadgledana klasifikacija: analizom digitalnog snimka a zatim definisanjem referentnih povrsina na snimku, za svaku klasu, pripadnost nekoj klasi se vrsi uporedjivanjem razlicitih povrsina slike u odnosu na referentnu povrsinu te klase.
Nenadgledana klasifikacija: statisticka analiza multispektralnih podataka nekog podrucja gde se ne koriste referentne povrsi.

27. Fotogrametrijsko merenje snimaka:
Cilj merenja fotogrametrijskih snimaka je odredjivanje geometrijskih velicina snimljenog sadrzaja, proces interpretacije se odvija da restitutor prepoznaje na snimcima detalje cije geometrijske karakteristike zeli da odredi. Poznate metode merenja su:
Preslikavanje ravni (redresiranje) – (podrazumeva se da se sve snimljene tacke priblizno nalaze u jednoj ravni- priblizno iste visine tacaka)
Stereorestitucija – na osnovu dva snimka jednog istog dela terena ili objekta snimljenih sa krajeva baze mogu se meriti sve tri koordinate svake tacke, analogno koristimo fotogrametrijske i digitalne snimke. Primena softvera omogucava automatsku stereorestituciju a bazira se na korelaciji slika uz pomoc korelacionog koeficijenta kojim se odredjuje slicnost detalja dva snimka nekog stereopara.
Diferencijalno redresiranje – snimljeni reljefni teren ortogonalno se projektuje. Diferencijalno redresiranje moze biti izvedeno analognim(foto) snimcima, ili snimcima u rasterskom obliku (digitalni snimci). U svim postupcima merenja snimaka zapravo se uspostavlja geometrijski odnos izmedju slikovnih koordinata snimaka i terenskog koordinatnog sistema. Za ovo su potrebne orjentacione tacke – to su tacke koje imaju poznate koordinate u slikovnom ali i u referentnom koordinatnom sistemu, kao i poznate elemente spoljne orjentacije.
Digitalni ortofoto – jedna geometrijska transformacija gde jednacina transformacije definisu centralno projektovanje svakog pojedinacnog piksela.

28. Prikazivanje rezultata merenja analognih i digitalnih aero i satelitskih snimaka:
Navedene i opisane metode merenja, obrade i analize aero i satelitskih snimaka pruzaju mogucnost da se rezultati ovih operacija memorisu i prikazuju na razlicite nacine.
Konkretni zahtevi diktiraju na koji nacin ce se rezultati merenja prikazati.

29. Koriscenje aero i satelitskih snimaka: izrada planova i karata
Na osnovu aero i satelitskih snimaka zemljine povrsi mogu se dobiti karte i planovi u razlicitim razmerama. Za odgovarajuci kartografski prikaz dobijenih informacija sa aero i satelitskih snimaka zaduzena je oblast “tematska kartografija”.
Topografski planovi i karte: dobijaju se merenjem aero i satelitskih snimaka u geometrijskom smislu i prikazivanjem ovih merenih podataka u grafickom obliku na karti. Znacajnu ulogu pri ovim procesima igra interpretacija snimaka i nacin prikazivanja interpretiranih detalja terenskog sadrzaja na karti. Aero snimci, koji se koriste za izradu planova i karata, trbalo bi da imaju pribliznu razmeru zavisnosti od razmere planova i karata koji se iz njih dobijaju. (razmera :od 1:1500 pa do vise desetina hiljada).
Ortofoto planovi i karte: su zapravo kartografski materijal koji izgleda kao fotografija ali je izradjen u unapred izabranoj razmeri. Geometrija ovako dobijene fotografije odgovara geometriji karte, a dobijena je ortifikacijom svakog pojedinacnog piksela slike.da bi ova slika imala karakteristike karte mora biti postavljena u odgovarajuci koordinatni sistem i da ima odredjene opisne podatke snimljenog terena. (razmera: 1:1000 do vise desetina hiljada)
Radarske karte: ove karte su u obliku fotografije.
Tematske karte: na njima se prikazuju odredjene prostorne teme.

30. Koriscenje aero i satelitskih snimaka u: geodeziji, geografiji, sumarstvu i poljoprivredi….
Geografija – aero i satelitski snimci su od velikog znacaja za geografske nauke jer pruzaju mogucnost geografima da na jednom mestu imaju pregled velikih snimljenih prostranstava zemlje. Razvile su se metode slikovne interpretacije za geografske potrebe (zemljin pokrivac, nagib terena, dejstvo erozije..).
Geologija – snimci iz vazduha sadrze sa geoloskog aspekta veoma znacajne imformacije o zemljisnim formama i njihovnim prostornim odnosima. Za geoloske studije terena veoma je znacajno i 3D posmatranje terena. ( za geoloska istrazivanja koriste se karte razmere 1:200000, a za detaljnija geoloska istrazivanja koriste se 1:10000 i 1:100000)
Sumarstvo – izrada karata sumskih prostranstava uz pomoc aero i satelitskih snimaka ima u svetu dugu tradiciju. Metode daljinske detekcije se veoma intezivno primenjuju za odredjivanje i studiju sumskog sadrzaja i karakteristika: visina drveca, velicina krune drveca, vrste suma , zarascenost. U srednjoj evropi se daljinska detekcija intenzivno primenjuje za analizu ostecenja i bolest suma.
Poljoprivreda – daljinska detekcija ima veliku ulogu kod poljoprivrede : kartiranje zemljista koje se koristi za poljoprivrednu namenu, poboljsanje stanja poljoprivrednog zemljista, ocena iscrpjenosti poljoprivrednog zemljista. U ovim procesima primenjuje se multispektralna klasifikacija satelitskih snimaka.

31. Koriscenje aero i satelitskih snimaka u: - prostornom planiranju
- zastiti covekove okoline
- arheologiji, meteorologiji :

Prostorno planiranje : za razlicita planiranja i uredjenje prostora potrebne su podloge (karte, planovi, ortofoto..) koje se dobijaju se iz aero i satelitskih snimaka. Razmera karte za ovu namenu krece se od 1: 5000 do 1: 25000 (planiranje gradova). Kombinacijom aero i satelitskih snimaka sa podacima skeniranja naselja, dobija se prikaz pomenutih izgradjenih povrsina, a to je potrebno zbog njihovog kasnijeg planiranja.
Zastita covekove okoline : problematika covekove okoline je multidisciplinarnog karaktera. U prirodi postoje aktivnosti i prirodne pojave na koje covek ne moze da utice i aktivnosti koje covek sam prouzrokuje ( eksploatacija rudnog bogatstva , izgradnja na tlu i ispod njega…). Obe ove aktivnosti covek je duzan da prati i da blagovremeno deluje. Za pracenje ovih pomenutih aktivnosti znacajna komponenta su aero i satelitski snimci i metode daljinske detekcije.
Arheologija i metereologija: koriscenje aero i satelitskih snimaka terena u cilju studiranja postojecih istorijski znacajnih gradjevina, spomenika,arheoloskih nalazista, itd. Sustina lezi u tome da se iz vazduha moze bolje sagledati da li postoji neko istorijsko nalaziste ispod zemljine povrsine. Satelitski snimci kretanja oblaka,morskih struja, itd. Vec se odavno koriste u civilne svrhe.

32. Sta je aerotrijangulacija i cemu sluzi?
Aerotrijangulacija je metoda odredjivanja prostornih koordinata tacaka na osnovu povezivanja fotogrametrijskih snimaka snimljenog terena ili objekta. Posto se aerofotogrametrijsko snimanje izvodi po nizovima – blokovima, aerotrijangulacija omogucava da se u svakom nizu odnosno celom bloku, geodetski odredi samo mali broj orjentacionih tacaka, a ostale tacke za spoljnu orjentaciju snimka dobiju racunski. Aerotrijangulacija danas ima siroku primenu u odredjivanju koordinata za potrebe: inzenjerske geodezije, katastra, za dobijanje potrebnih tacaka za orjentaciju pojedinacnih stereomodela, merenjem ovako orjentisanih stereomodela dobijaju se topografski planovi i karte, ortofoto planovi i karte. Danas se sa analogne preslo na analiticku i digitalnu aerotrijangulaciju.

33. Podela aerotrijangulacije :
Metode aerotrijangulacije se dele na: analogne (kod analogne aerotrijangulacije koriste se stereorestitucioni instrumenti za merenje snimaka, a bazira se na uspostavljanju snopova zrakova dva i vise snimaka u jednu celinu. Ovde postoji jos jedna podela aerotriangulacije na: aerotrijangulaciju niza (za izvodjenje aerotrijangulacije niza na stereorestitucionom instrumentu neophodno je geodetski odrediti koordinate orjentisanih tacaka za svaki niz snimaka-modela (na pocetku, na sredini i kraju). Kod ove metode prvo se na stereorestitucionom instrumentu nezavisno orjentise (relativno, apsolutno) prvi stereopar u nizu, zatim se metodom priorjentacije orjentisu ostali modeli sve do poslednjeg. U svakom nadovezanom modelu mere se modelske kordinate orjentisanih tacaka ali i veci broj ostalih tacaka. Na osnovu poznatih koordinata orjentacionih tacaka u oba sistema, transformisu se sve ostale tacke niza. Zbog gresaka nadovezivanja modela, zakrivljenosti zemlje itd. da ce biti izvesnih odstupanja, pa se zato pribegava izravnanju. ) , aerotrijangulaciju nezavisnih modela.)
analiticke – digitalne ( kod analiticke ili digitalne aerotrijangulacije na snimcima se mere slikovne ili modelske koordinate tacaka.)

34. Nacin izravnanja aerotrijangulacije:
U pogledu izravnanja merenih modelskih ili slikovnih koordinata aerotrijangulaciju mozemo podeliti na:
2D – izravnanje (formiranje bloka snimaka, koji se medjusobno poduzno i poprecno preklapaju, rezultati izravnanja su X i Y koordinate svih merenih i datih tacaka.)
3D – izravnanje (polazi se od merenih slikovnih ili modelskih koordinata na analognom ili digitalnom snimku. Rezultati izravnanja su X, Y i Z koordinate svih merenih tacaka i elementi spoljne orjentacije snimka (Xo,Yo, Zo, Ki, Φi, Ωi). izravnanje modelskih koordinata izvodi se tako sto se “nezavisni modeli “ analiticki spajaju u blok modela. ) 3D – izravnanje (ako se 3D izravnanje izvodi tako da se tretiraju ne modeli vec snimci, onda se radi o “izravnanju metodom snopova zraka “- kod ove metode obrazuju se snopovi zraka koji prolaze kroz centar projekcije i slikovnu koordinatu svake merene tacke pa se one izravnanjem spajaju u blok – snimaka, rezultat merenja su koordinate svake merene tacke i elementi spoljne orjentacije.)

35. Princip 2D - izravnanja bloka nezavisnih modela: veza svakog modela i terenskog koordinatnog sistema
principi formiranja

Merene vrednosti kod ovog izravnanja su modelske koordinate stereoparova, a posto je snimanje obavljeno po nizovima snimci se medjusobno poklapaju : poduzno 60% i poprecno 20%. Pod predpostavkom da su modeli priblizno horizontalni izravnanjem cemo povezati modele u XOY ravni tako da su odstupanja na veznim tackama i datim orjentacionim tackama minimalna. Veza izmedju svakog modela i terenskog koordinatnog sistema definise se jednacinama transformacije u ravni.
Dobijamo linearne jednacine. Globalna optimalna transformacija svih modela u ravni (XOY) izvodi se posrednjim izravnanjem. Sistem normalnih jednacina koji se dobija iz jednacina popravaka a izravnava se u (XOY)-ravni, imace sledeci matricni oblik:
Gde su: x1 – nepoznati transformacioni parametri
x2 – nepoznate koordinate novih tacaka
D1, D2 – dijagonalne matrice
n1 – vektor apsolutnih clanova nepoznatih x1

36. Princip 3D – izravnanja bloka nezavisnih modela:
Kada ponistimo vertikalnu paralaksu na celoj povrsini preklopnog dela dva snimka, dobija se model terena. Onda tek dolazi do transformacije dobijenih modelskih koordinata u osnovni koordinatni sistem. Ova faza se naziva apsolutna orjentacija ili geodetska orjentacija posto se izvodi uz pomoc odredjenog broja geodetskih tacaka (orjentacionih tacaka).
Apsolutna orjentacija je odredjena sa 7 nepoznatih: - razmerom modela (m), tri vrednosti translacije (Xm, Ym, Zm ), tri vrednosti rotacije (Ωi, Φi, Ki ). Kod ovog izravnanja kad imamo vise modela onda se povrsina modela (M1) transformise na povrsinu terena (M), povrsina drugog modela (M2) transformisemo na istu povrsinu terena (M), pod uslovom da postoji dovoljan broj tacaka za orjentaciju, u nasem slucaju su to tacke P1, P2, P3, P4… ako nemamo dovoljan broj tacaka za orjentaciju onda je situacija drugacija i sledi :
a) Polozajna transformacija jednog modela na drugi je moguca ako na ivici susednih modela imamo iste tacke.
b) Duz niza snimaka visine se prenose od modela do modela.
Prostorno izravnanje nezavisnih modela se svodi na postupak izravnanja u kom se modeli translatorno pomeraju ( odredjuje se Ox, Oy, Oz), rotiraju se oko sve tri ose i menjaju svoju razmeru sve dotle dok na veznim tackama modela, projekcionim centrima i tackama za orjentaciju ostanu najmanje razlike.

37. Princip izravnanja aerotrijangulacije metodom snopova zraka:
Za odredjivanje koordinata tacaka snimljenog terena i spoljne orjentacije snimka (Xo, Yo, Zo, Ωi, Φi, Ki) najbolje je uspostaviti direktnu (matematicku) vezu izmedju snimka (merenih slikovnih koordinata tacaka ) i snimljenog terena. Matematicka veza se uspostavlja pomocu jednacina kolinearnog preslikavanja. Na snimcima se mere (digitalnom radnom stanicom ili analitickim instrumentom) slikovne koordinate datih tacaka i svih ostalih tacaka cije kordinate zelimo dobiti. Tako se za svaku merenu tacku na snimku formiraju jednacine koje predstavljaju prostorni zrak preslikavanja postavljen kroz tacku na snimku, opticki centar objektiva kamere za snimanje i samu tacku na terenu. Skup svih prostornih zrakova cini njihov snop koji se odnosi na snimke istog terena ili objekta. Sustina posrednog izravnanja kod ove metode svodi se na transformaciju i rotaciju celokupnog snopa zraka svih snimaka sve dotle dok suma kvadrata popravki ne bude minimum. Nakon toga sledi izravnanje, sredjivanje jednacina koje su nelinearne i treba se linearizovati , ispisati jednacine popravaka i naravno formiraju se matrice.

38. Osnovni principi izravnanja aerotrijangulacije metodom snopova zraka s samokalibracijom i dodatnim parametrima:
Dosadasnji postupak izravnanja je polazio od predpostavke da je poznata unutrasnja orjentacija kamere za snimanje ( zizna daljina, polozaj centralne tacke snimka i distorzija objektiva). Za potpuno definisanje matematickog modela pri izravnanju trba uzeti u obzir “sistematske grske snimka”. Dodatnim parametrima pokusavamo da kompenzujemo razlicite sistematske greske snimka. Ovim parametrima se moze izvrsiti samokalibracija kamere za snimanje, eliminisati uticaji refrakcije i zakrivljenosti zemlje, uzeti u obzir uticaj distorzije objektiva. Nacin izravnanja aerotrijangulacije metodom snopova zraka ima sledece prednosti nad ostalim metodama : uspostavljanje direktne matematicke veze izmedju merenih slikovnih i terenskih koordinata snimljenih tacaka, matematicki model se moze prosiriti dodatnim parametrima, u izravnanje se lako mogu uvesti sva ostala geodetska, GPS ili inercijalna merenja, iz izravnanja se dobijaju elementi spoljne orjentacije.

39. Tacnost metode izravnanja metodom snopova zraka:
Metoda izravnanja snopa zraka predstavlja najtacniji nacin izravnanja aerotrijangulacije. Tacnost odredjivanja koordinata tacaka metodom izravnanja snopova zraka je: - za signalisane tacke
- za nesignalisane tacke
- za nesignalisane tacke kada se one indentifikuju sa manjom sigurnoscu

40. Osnovne karakteristike aerotrijangulacije snopa zraka i fototrijangulacije snopa zraka:
Nacin izravnanja metodom snopa zraka ima prednost u odnosu na ostale metode:
Uspostavlja se direktna matematicka veza izmedju slikovnih i terenskih koordinata snimljenog terena
Moguce prosirivanje dodatnim parametrima
U izravnanje se mogu lako uvesti sva ostala geodetska GPS i inercijalna merenja
Iz izravnanja se dobijaju elementi spoljne orjentacije, koji se automatski mogu koristiti za restituciju stereoparova

41. Broj i raspored tacaka za orjentaciju pri izravnanju metodom snopova zraka:
Teoretski neophodno je imati dve orjentacione tacke sa poznatim polozajnim (X,Y) koordinatama i tri orjentacione tacke cije visine (Z) takodje znamo. Orjentacione tacke cije koordinate znamo (X,Y, Z) trebalo bi da se nalaze na obodu bloka, orjentacione tacke cije su visine poznate trebalo bi da se nalaze na svakom poprecnom preklopu susednih nizova snimaka. Iz prakticnih razloga najcesce se postavljaju zahtevi za povecanje ekonomicnosti metode, smanjivanjem broja tacaka orjentacije a da se tacnost znacajno ne pogorsa.

42. Znacaj aerotrijangulacije i perspektive daljeg razvoja:
Aerotrijangulacija metodom snopova zraka predstavlja vazan osnov za spoljnu orjentaciju terestickih snimaka. Razvojem i usavrsavanje posebnih uredjaja za navigaciju omogucava da elemente spoljne orjentacije i koordinate centra projekcije aerokamere za snimanje, danas mogu odrediti IMS (inercijalnim) i GPS sistemima. Za spoljnu orjentaciju terestickih snimaka, aerotrijangulacija metodom snopova zraka predstavlja vazan osnov.

43. Sta je bliskopredmetna (inzenjerska) fotogrametrija:
Inzenjerska – bliskopredmetna fotogrametrija je grana fotogrametrije kod koje se kamera za snimanje nalazi na relativno bliskom odstojanju od snimanog objekta (snimanje se moze vrsiti sa zemlje ali i sa malih visina ). Jedan od primarnih ciljeva bliskopredmetne fotogrametrije je trodimenzionalna rekonstrukcija snimljenog objekta. Pritom se objekat moze prikazivati u digitalnom ili grafickom obliku. Tacnost metode se krece od 0,1mm do nekoliko santimetara.

44. Podela bliskopredmetne fotogrametrije : (prma odstojanju kamera za snimanje od predmeta snimanja, prema broju snimaka snimanog objekta, prema metodi restitucije)
prema odstojanju uredjaja za snimanje od snimanog objekta: -teresticka fotogrametrija – snimanje sa stativa na tlu
-bliskopredmetna foto. za odsojanje od d<300m od objekta
-makrofotogrametrija – mikroskopsko snimanje
prema broju snimaka koji sluze za restituciju nekog objekta: - fotogrametrija jedne slike
- stereofotogrametrija – restitucija stereopara
- fotogrametrija vise snimaka jednog objekta – merenje vise
snimaka nekog objekta i snopovsko blok-izravnanje.
prema metodi restitucije snimka : -analogna fotogrametrija ( analogna kamera za snimanje, analogna restitucija snimka)
- analiticka fotogrametrija (analiticka restitucija, analiticki restitucioni instrumenti)
- digitalna foto. ( digitalni – rasterski snimak objekta, restitucija na racunaru)

45. Sistemi za bliskopredmetnu fotogrametriju: analogni i digitalni
Analogni sistemi podrazumevaju: analognu kameru za snimanje
razvijanje snimaka , analognu ili analiticku restituciju snimaka na odgovarajucim restitucionim instrumentima
Digitalni sistem: uvodjenjem digitalnih fotogrametrijskih kamera celokupan proces delimicno ili potpuno se automatizuje.

46. Proces dobijanja i obrade snimaka kod bliskopredmetne fotogrametrija:
Proces snimanja i obrade snimaka ima svoje faze:
snimanje (deli se na dve faze: signalisanje – obelezavanje odredjenih tacaka na objektu koje ce se lako uocavati na snimcima kada to bude bilo potrbno – (sluze kao orjentacione tacke), geodetska merenja signalisanih tacaka – signalisane tacke moraju imati koordinate u referentnom koor. sistemu pa se zbog toga vrsi geodetsko snimanje, snimanje objekta – snimanje se izvodi analognim ili digitalnim kamerama. )
pripremni radovi za merenje snimaka (u zavisnosti da li su snimci dobijeni analogno ili digitalno, snimke trba prevesti (skeniranjem) u digitalni rasterski oblik, u pripremne radove se mogu svrstati i geodetska merenja u cilju dobijanja tacaka za orjentaciju u referentnom koordinatnom sistemu)
orjentacija snimaka (na snimcima se mere tacke za orjentaciju, kao i vezne tacke koje povezuju snimke. Sa ovako merenim slikovnim koordinatama tacaka za orjentaciju i veznim tackama, uz koriscenje orjentacionih tacaka u referentnom kordinatnom sistemu, sprovodi se snopovsko- blok izravnanje.)
restitucija (merenje) snimaka (posle snopovskog blok – izravnanja snimci su apsolutno orjentisani te se mogu meriti. Predmet merenja su sada svi ostali detalji na snimljenom objektu koji su od znacaja za dalje inzenjerske procese na njemu. Pri restituciji ovih snimaka mogu se meriti pojedinacno tacke objekta cime se dobijaju njihove prostorne koordinate (X, Y, Z).

47. Snimanje u bliskopredmetnoj fotogrametriji:
Polozaj ose snimanja prema snimanom objektu je razlicit: pre pocetka snimanja definisemo sa koliko snimaka trba snimiti objekat
- jednim snimkom : (objekat se snima jednim snimkom onda kada se sve tacke snimanog objekta nalaze u jednoj ravni. To je slucaj kod snimanja fasada objekta. )
- sa dva snimka (stereopar) (objekti se snimaju sa dva snimaka onda kada se ti snimci koriste za stereorestituciju u cilju izrade linijskih planova snimanog objekta. Snimci objekta sa krajeva baze koriste se za dobijanje koordinata tacaka i digitalnog modela terena.
- snimanje sa vise snimaka : (pri ovakvom snimanju uopste nije vazno da li ce jedan snimak prema drugom zauzeti unapred predvidjeni ugao vec da se zraci seku pod sto povoljnijim presecnim uglom.

48. Dinamicko fotogrametrijsko snimanje:
Za snimanje putnog pojasa i objekata koji se u tom pojasu nalaze, za snimanje zeleznickih pruga konstruisan je pokretni fotogrametrijski sistem. Taj sistem se ugradjuje na vozilo, a ceo sistem cine ccd- kamera za snimanje, GPS- sistem i inercijalni sistem (INS). GPS sistem i inercijalni sistem sluze za pozicioniranje kamere koja je u pokretu. X, Y, Z koordinate svih snimljenih tacaka terena ili objekta dobijaju se u izabranom koordinatnom sistemu sa zadovoljavajucom tacnoscu.

49. Bliskopredmetno snimanje iz vazduha :
Za inzenjerske potrebe moguce je snimanje iz vazduha sa malih visina, u takvim slucajevima nosaci kamere mogu biti helikopteri, manji avioni, baloni itd. Ovakvi sistemi za snimanje mogu se koristiti za: snimanje povrsinskih kopova rudnika, deponija razlicitog materijala, snimanje nepristupacnih objekta, snimanje krovova, snimanje arheoloskih iskopina, snimanje recnih povrsina i priobalja.

50. Racunanje koordinata tacaka objekta na osnovu terestickih fotogrametrijskih parova snimaka:
Snimanje sa krajeva unapred izabrane baze pri cemu su ose snimanja upravne na bazu, kordinate tacaka sracunavaju se:
-poznate velicine (c ) zizna daljina kamere za snimanje, baza snimanja merena na terenu (b)
-merene vrednosti (x’, z’) slikovne koordinate tacaka na levom snimku, (x’’.y’’) slikovne koordinate na desnom snimku.
-trazene vrednosti – kordinate tacaka
-tacnost prostornih kordinata snimljenog objekta

51. Funkcijalna zavisnost tacnosti stereofotogrametrijskog snimanja od velicine baze za snimanje:
Velicina baze je jedan od osnovnih uslova koji se pri terestickom fotogrametrijskom snimanju mora postovati da bi se obezbedila zeljena tacnost prostornih koordinata snimljenog terena. Planiranje velicine baze pri snimanju : 1/20Ymax < b <1/4Ymin
Ymin, Ymax – najbliza i najudaljenija presnimljena tacka. Greska ( Y )- koordinate raste udaljavanjem tacaka objekta od baze snimanja obrnuto srazmerna velicini baze.

52. Uredjaji za bliskopredmetno fotogrametrijsko snimanje:
Koriste se razne kamere i drugi uredjaji: kamere (merne kamere, polumerne kamere, amaterske kamere, digitalne kamere, video kamere), ostali uredjaji (laser- skener, videoteodolit, kamere sa GSP- uredjajem, uredjaji za bliskopredmetno dinamicko snimanje)

53. Merne kamere za bliskopredmetno snimanje: merne kamere, polumernu kamere
Merne kamere: su specijalno konstruisane za fotogrametrijske potrebe i kod njih su poznati elementi unutrasnje orjentacije koji su dati “protokolom kalibrisanja” kamere. Da bi na svakoj stanici bila moguca orjentacija merne kamere, instrument je kombinovan sa teodolitom. Merne kamere se dele na:
fototeodoliti: ( sastoje se iz dva glavna dela: modifikovanog teodolita, merne fotokamere. Fototeodeoliti, zbog snimanja sa vecih odstojanja od predmeta snimanja, koriste fiksnu ziznu daljinu objektiva.)
izmenjive kamere: (merenje orjentacije ovih kamera pri fotogrametrijskom snimanju izvodi se tako sto se vadi iz postolja na stativu i umesto nje u postolje postavlja odgovarajuci teodolit. )
stereo kamere: ( stereofotogrametrijske merne kamere koriste se iskljucivo za snimanje predmeta na bliskom odstojanju. Instrument se sastoji iz dve identicne merne kamere koje se nalaze na krajevima jedne fiksne baze. Eksponiranje se kod ovih kamera izvodi sinhronizovano, istovremeno sa oba kraja.
Polumerne kamere: su kamere koje nisu bile konstruisane za merne fotogrametrijske svrhe ali su naknadno usavrsene za ovu primenu, i kod njih nisu poznate tacne vrednosti svih elemenata unutrasnje orjentacije. Da bi se koordinate tacaka snimka mogle meriti ispred emulzije se nalazi staklena plocica na kojoj je proizvodjac kamere precizno naneo mrezu krstica koja se odslikava na fotografiji objekta.

54. CCD – kamere za bliskopredmetno fotogrametrijsko snimanje:
U digitalnoj fotogrametriji primenjuje se pre svega, ccd-senzori odnosno ccd- kamere. Svaka digitalna kamera ima ccd-cip sa povrsinskim senzorima, a dobijena slika moze imati 15 mega piksela. Elementi unutrasnje orjentacije se odredjuju pomocu test – polja.

55. “Laser – skener” – uredjaj za bliskopredmetno snimanje:
Sustina ovog instrumenta svodi se na brzo i automatsko trodimenzionalno snimanje objekta ili prostora uopste. On skenira prostor ispred sebe na koji smo ga usmerili i tako dobijamo trodemenzionalne koordinate ogromnog broja tacaka snimanog objekta. Problem kod ovog uredjaja lezi u tome sto ogroman broj izmerenih tacaka objekta nije odmah struktuirana, tako da se ne zna pripadnost svake tacke objekta. Zato postoje odgovarajuci softveri za naknadnu obradu skeniranih podataka. Tacnost jako opada sa povecanjem rastojanja izmedju instrumenta i objekta.

56. Merenje bliskopredmetnih snimaka:
Restitucija terestickih snimaka moze biti: -analogna, analiticka, digitalna

57. Analogna, analiticka i digitalna restitucija bliskopredmetnih snimka:
Analogna restitucija – osnovna podela analogne restitucije:linijska restitucija (izvodila se na analognom stereorestitucionom instrumentu pri cemu se mernom markicom kartira model snimljenog terena ili objekta. Instrumenti za analognu restituciju su konstruisani za merenje snimaka ogranicenog broja kamera za teresticko fotogrametrijsko snimanje. Ova ogranicenja se odnose na format snimka i na velicine ziznih daljina kamera kojima je snimano. )
koordinatna restitucija (odvija se poentiranjem pojedinacnih tacaka stereomodela i registracijom modelskih koordinata. Terenske koordinate ovako merenih tacaka dobijaju se transformacijom njihovih modelskih koordinata u terenski koordinatni sistem. )
Analiticka restitucija – analitickim restitucionim instrumentima mogu se meriti bilo koji formati terestickih snimaka,snimljenih kamerama sa objektivima razlicitih ziznih daljina. Slikovne kordinate terestickih snimaka mere se preciznim analitickim restitucionim instrumentima: stereo ili monokomparatorima, odnosno analitickim ploterima. Matematicki model dobijanja prostornih koordinata snimljenog terena je definisano, a racunanje je primenom softvera potpuno automatizovano.
Digitalna restitucija – kompletna digitalna restitucija se odvija na racunaru. Da bi se pristupilo digitalnoj restituciji teresticki snimci moraju biti u digitalnoj formi skladisteni u memorije racunara. Ako snimci nisu dobijeni digitalnim kamerama, nego analognim (fotoaparatima ), moraju se analogno – digitlnim pretvaranjem (A/D)(skeniranjem) pretvoriti u digitalni oblik.

Admin
Admin

Broj poruka : 3
Datum upisa : 14.06.2012

Pogledaj profil korisnika http://giss.forumsr.net

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu